Express@TIFF: Od mučnog Quo Vadisa, Aide do srceparajućeg Notturna

Quo Vadis, direktorka Aide Jasmila Žbanić crta srceparajući portret užasa i uzaludnosti rata. Niko ne pobeđuje.

Snimak iz Quo Vadis, Aida, NotturnoSnimak iz Quo Vadis, Aida i Notturno. (Fotografije: 21 Unofilm i Coop99 Filmproduktion)

Zasnovana na istinitim događajima, Quo Vadis, Aida je mučna priča o ljudskoj okrutnosti i opstanku. Znamo da film neumoljivo ide ka masakru u kojem je srpska vojska ubila preko 8000 civila u Srebrenici, jer se to dogodilo u julu 1995. I dalje se nadamo čudu, i fino procenjenoj napetosti između te nade. a nadolazeći očaj je ono što ovaj film čini tako ubedljivim.



Traženje humanosti u ratnoj drami jedini je način na koji možemo da podnesemo nepopravljivu štetu koju je jedan skup ljudi nanio drugom. I to u velikoj meri nalazimo kod Aide (Jasna Đuričić, briljantna), prevodioca UN i Srebreničanke, koja se sa svojom porodicom i mnogim drugim građanima sklonila u bazu pod upravom Holandije. Aida ima privilegiju značke UN, ali njena porodica - muž i dva odrasla sina - nema. Ni ljudi koji su okupljeni u velikoj strukturi koja liči na štalu, ili oni koji su nasukani izvan baze, tražeći da uđu.

Aida je naš ulazak u ovu složenu, opasnu mrežu: sve većoj nemoći zvaničnika UN da zaštite civile pod njihovom brigom prati i nemilosrdnost optužbe koju je predvodio srpski general Ratko Mladić (Boris Ikaković), kome je suđeno za ratne zločine i osuđen. Potonulog srca vidimo kako ljude, zloslutno podeljene po polu, vode u autobuse, dok Aida očajnički pokušava da spase svoju porodicu. Ti autobusi se voze u grad, a filmsko nepokolebljivo ponovno stvaranje masakra ostavlja nas umrtvljenim i praznima.



Kako komšije i prijatelji sa kojima ste odrasli postaju vaši neprijatelji? Aidu, bivšu učiteljicu, mladi vojnici prepoznaju na drugoj strani, ali nema milosti za očekivati: ideološka, ​​verska mržnja može samo da podeli. Rediteljka Jasmila Žbanić crta srceparajući portret užasa i uzaludnosti rata. Niko ne pobeđuje.



Notturno, od Đanfranka Rozija, reditelja pobednika Berlinala 2016 (Vatra na moru) je takođe ratni film, bez metaka. Duboki razdori izazvani beskrajnim ratovima na Bliskom istoku decenijama su glavna tema: sniman tokom dve godine, film prati živote običnih ljudi duž granica Iraka, Libana, Sirije i Kurdistana. Kako preživeti, kada je svuda oko tebe smrt i uništenje?

Doris Roberts uzrok smrti

Grupa žena, tugujući zbog svojih gubitaka, prelazi rukama po zidovima zgrade u kojoj su izvršene egzekucije. Art terapeut razgovara sa grupom dece koja su bila svedoci mučenja i ubistva njihovih porodica. ISIS je odsekao ruke muškarcima i rekao nam da ih pojedemo, kaže dečak čije lice ne vidimo. Leđa nam je okrenuta: zuri u figure bez udova koje je nacrtao. Ne mogu da spavam jer sam uplašena, kaže devojčica. Plačete za njima, ovom decom rata. Šta će biti od njih? Hoće li se ove traume ikada povući?

Express@TIFF | Od katarzičnih The Ties do šarmantne Tove | Jedna noć u Majamiju Regine King je moćan film | Leto 85. je Fransoa Ozon u molu



Rosiin film je uglavnom nemi, dok kamera posmatra zgrade pretvorene u ruševine, automobile koji prskaju po poplavljenim, razbijenim putevima, živote koji se vode na marginama. Jedan lik recituje ove stihove: Očekivao sam divno proleće, izvor ruža, mira i ljubavi, ali je postao izvor ratova, ruševina i tame. Nežno se radi, ali se brutalnost ne krije. Ako postoji meditacija o ratu, to je to.